ABR Srbija

Izveštaj o napretku Nina Stepanović-jun 2010- jun 2011- NA SRPSKOM JEZIKU

2012-02-26T13:12:00.001-08:00

Napomena: da bi ste uvećali stranicu držite na tastaturi Ctrl i pritiskajte +.

Ovaj izveštaj je "ispao" malo duži nego što sam zamišljao. Sa druge strane svestan sam da vi, roditelji imate manjak vremena. Jasno mi je da će malo ljudi moći da ga pročita od jednom, ali apelujem na roditelje da ga pročitaju celog, poglavlje po poglavlje. Ne odjednom. Ovaj izveštaj pored slika sadrži objašnjenja koja će vam pomoći da shvatite kakav je napredak Nina napravila u periodu od godinu dana. Da bi ste mogli da razumete slike koje gledate, potrebno je da pročitate tekst koji ga prati i koji je obično uvod u ono što je pokazano na slikama.

Izveštaj o napretku Maja Posinjak-mart 2011- septembar 2011- NA SRPSKOM JEZIKU

2012-01-26T00:07:00.000-08:00

Izveštaj o napretku Arđun Zlamalik-mart 2011- septembar 2011- NA SRPSKOM JEZIKU

2012-01-12T09:23:00.000-08:00

Izveštaj o napretku Stefan Stajić-jun 2010-jun 2011-NA SRPSKOM JEZIKU

2011-12-12T07:38:00.000-08:00

Napomena: ako želite da zumirate tj. da povećate slike pritisnite + na tastaturi

Izveštaj o napretku Stefan Stajić-jun 2010-jun 2011- on English

2011-12-12T07:21:00.000-08:00

Remark: if you want to zoom in, just press + on your keyboard.

Izveštaj o napretku Mari Tjigesen, oktobar 2009- NA SRPSKOM JEZIKU

2011-11-28T06:58:00.000-08:00

Ovaj izveštaj je dopunjen dodatnim objašnjenjima koja treba da Vam pojasne ono što vidite na pojedinim slikama.

NAPOMENA: slike možete uvećati (zumirati) tako što ćete držati Ctrl dugme na tastaturi i pritiskati taster +.

Izveštaj o napretku Mari Tjigesen, oktobar 2009- na engleskom jeziku

2011-11-18T05:17:00.000-08:00

Spastični mišići: žrtve ili negativci?

2011-11-06T03:42:00.000-08:00

Ovo je jedno od možda najnelogičnijih pitanja koje sam ikada postavio… i odgovor je skoro jednoglasno isti :“ mišići su loši momci, prema tome moramo da ih napadnemo agresivnom kampanjom istezanja… i ako to ne funkiconiše uvek nam preostaje Botox“. Ja sada pomalo preterujem ali jedine opcije koje su date porodicama su svedene na ove drastične mere. Kao profesionalac (ili kao pacijent /roditelj) od suštinske vežnosti je da se ispitaju sve ostale opcije ali ne na jednostavan tako što se pročita omiljena knjiga kako bi videli “šta kaže ekspert“. Suštinsko pitanje je : “da li su mišići negativci ili žrtve“ ? Da budemo precizniji :“ oni su problem ili su simptom problema“. U ogromnom broju slučajeva , mišićna napetost je simptomska( u oba poremećaja pokreta i posture KAO I kod zdrave populacije , između ostalog). Prema tome , po definiciji protokola “Lečenja“ treba da se fokusiramo na izvor problema. Za razliku od uobičajene prehlade ili gripa , simptomski tretman vodi ka slepoj ulici i vremenom rezultira nizbrdicu ka kojoj se kreću svi budući problemi.

Kod poremećaja pokreta i posture kao kod cerebralne paralize , mišićna tenzija je odraz velike kompresivne slabosti koja postoji unutar cele strukture. Zarad boljeg objašnjenja kompresivne slabosti, osvrnuću se ukratko na svoj prethodni post , kompresivna slabost je odsustvo osnovne hidrauličke snage koja je odgovorna za podršku usled uticaja postojeće sile gravitacije i težine celog tela. U suštini kada ova vitalna osobina nedostaje , od mišića se traži da preuzmu “dvostruku funkciju“. Od njih se traži da kompenzuju nedostatak kompresivne snage (pasivna osobina održavanja posture) i zbog toga oni se angažuju kako bi nosili težinu tela… i od njih se traži da izvršavaju dinamički pokret zasnovan na funkciji za koju su prvobitno dizajnirani da rade. Nije ni ni čudo da je pokret toliko haotičan i nekontrolisan…zamislite da koristite sve vaše mišiće da nosite težinu i da obavljate pokret u isto vreme.

Ne brinite… dolazim do poente. Strateški i fokusirani protokol za poboljšanje kompresivne snage će posledično dovesti do smanjenja mišićne napetosti i rigidnosti. Dakle moja poruka je jednostavna : prestanite da se borite protiv simptoma! Možda je to najinstiktivnija i intuitivnija stvar koju treba uraditi ali ovo pokazuje da je to ćorsokak i put ispunjen lažnom nadom i“neodgovornim sanjarenjem“.

Neki od vas će možda reći : “zvuči dobro ali može li to da se uradi“ ? Kao odgovor možete pogledati moj prethodni post i videti da slike govore hiljadu reči. U tom smislu , postavio sam još neverovatnih transformacija koji su primer na koji način može da se reši problem mišićne napetosti kada se počne od izvora problema. I ne zaboravite…rad sa fascijama je daleko od toga da je glamurozan. On zahteva mnogo truda , vremena i napora… ali mnogo vredi !

Ispod

Kako se kompresivna snaga poboljšava , proporcijalno se normalizuje mišićni tonus. Jula 2008. Postojala je velika , skoro haotična mišićna aktivnost koja je rezultirala nekotrolisanim pokretima i nemogućnosti da se održi sedeća pozicija. Kako niz slika pokazuje , proces jačanja fascija je rezutirao smanjenjm haosa i prateće mišiće napetosti. Važno je napomenuti su ovi rezultati postignuti bez direktne intervencije na samim mišićima( istezanjem , protezama , udlagama, botox itd) . Prvobitna mišićna tenzija je simptom velike kompresivne slabosti , dakle ,kako su se hidraulička svojstva poboljšavala, mišićina tenzija se smanjivala.

Post je preuzet sa bloga Gevina Brumsa.

Pozdrav,

Vladimir

Uloga fascija u cerebralnoj paralizi…ovo ne treba propustiti!

2011-11-05T03:08:00.000-07:00

Nedavno sam se vratio iz Čilea gde sam radio sa još jednom neverovatnom grupom dece (i njihovim porodicama). Uvek me zapanji činjenica koliko imam sreće što mi je dozvoljeno i što sam privilegovan da uđem u njihov svet i što mogu da doprinesem napretku njihove dece. Svaka sledeća procena daje mi sve veći uvid u čuda ljudskog tela… i zbog toga ja sam večno zahvalan. Oni koji su bili radoznali da nastave sa čitanjem ovog bloga, do sada su potpuno svesni moje fascinacije fascijama i svime što ona znači. Mada reči (mnogo njih) efektno prenose ovu poruku, slike su zapravo te koje demonstriraju punu snagu i značaj ove prelepe, i visoko pocenjene strukture.

Izvršio sam mnogo procena dece sa poremećajima pokreta i posture tokom godina…i postoji jedna zajednička nit koja povezuje sve njihove porodice: “Gevin, ja samo želim bolji život za moje dete. Želim da on/ona bude srećan/na i zdrav/va i da im u krajnjem slučaju pomognem apsolutno najviše koliko je moguće”. Ponekad nešto prosto kao što je sedeti samostalno može delovati nevažno za nas, ali može značiti sve za dete sa posebnim potrebama i njihove porodice. Prema tome, postavio sam ove slike za svakoga ko dovodi u pitanje značaj koji fascije imaju za pokret i posturu… pogledajte ovaj primer i formulišite inteligentan i logičan razlog zašto ne treba priznati da postoji ogromna prilika i potencijal za napredak. Iako imam puno primera, ovaj koji sam postavio je najsvežiji u mom umu i takođe bez mogućnosti za pogrešnu interpretaciju. Jedna godina specifičnog fokusa i napornog rada mogu doneti promene koje menjaju život! Nadam se da vas ovo inspiriše, fascinira i najvažnije…stimuliše malo konstruktivne znatiželje!

Jačanje fascije kod osoba sa cerebralnom paralizom

JUN 2010. AVGUST 2011

Kompresivna slabost je jednostavno nesposobnost osobe da nosi sopstvenu težinu tela kada je izložena opterećenju u vertikalnom položaju i/ili sili zemljine teže. Kompresivna slabost je ta koja je u centru poremećaja pokreta i posture kao što je cerebralna paraliza. Važno je zapamtiti da razvojni put/ proces UVEK počinje sa evolucijom primitivnih, jednostavnih zadataka (kao što je sposobnost da nosimo sopstvenu težinu tela). Činjenica je da bez ovog osnovonog razvoja nošenja sopstvene težine tela, ne postoji mogućnost bilo kakve koordinisane, funkcionalne, sofisticirane mšićne akcije. Prema tome rehabilitacioni plan ili protokol koji u sebe ima ugrađenu odgovornost, MORA raditi na ovim osnovnim strukturama.

Doazi se do osnovnog pitanja: „Kako to da učinimo?“. U stvari , „Kako“ je sekundarno u odnosu na „ŠTA“. Šta je odogovorno za kompresivnu snagu? FASCIJA... u svim svojim diferenciranim formama. Primer na desnoj strani je čista demonstracija koliko mnogo potencijala je prisutno kada se fokus rehablitacije usmeri na koren problema (slaba kompresivna snaga) umesto na simptome (mišićna tenzija, itd.). Tokom vremenskog perioda od jedne godine, i sa specifičnim fokusom i pažnjom na grudnom košu, trbuhu i vratu, dete je značajno napredovalo u njegovoj sposobnosti da nosi sopstvenu težinu tela, što za uzvrat smanjuje mišićnu tenziju i omogućava mišićima da vrše svoju ulogu pokreta.

JUN 2010 AVGUST 2011

U sedećem položaju, on demonstrira značajno poboljšanje u držanju tela. Ovo poboljšanje je dovelo do sekundarnog poboljšanja koje se ogleda u koordinisanijoj i produktivnijoj upotrebi ruku. Kada sam ga podigao i izložio njegovoj sopstvenoj težini, on je pokazao poboljšanje kompresivne snage kao i stabilnost ramenog pojasa. Povećanje stabilnosi u ramenom pojasu kao i poboljšanje kompresivne snage doveli su do „oslobađanja“ ruku za obavljanje funkcija i „oslobađanja“ glave tako da je slobodna da se kreće.

Ovaj tekst je takođe preuzet sa bloga Gevina Brumsa. Pozdrav

Trenerov ugao: vraćanje osnovnim principima

2011-11-03T01:26:00.000-07:00

Mislim da naslov “Trenerov ugao” je veoma primenjiv iz dva razloga: 1) Ovaj prijateljski tekst dolazi direktno od jednog od vaših trenera, i 2) To je analogija na trenera boksa. Trener boksera će dati sve od sebe da boksera “opremi” svim veštinama neophodnim kako bi bokser uspeo. Vaši ABR treneri imaju sličan zadatak , tako da bi analogija trebala da bude odgovarajuća.

Runda 1: Pre nego što uđete u ABR svet, potrebno vam je solidno razumevanje osnove (dobar temelj). U kontekstu ABR-a , ovih informacija, vezanih za osnovu ima bezbroj i ponekad preplave čoveka… ali kako god bilo provešću vas kroz neke od njih korak po korak (rundu po rundu). Tokom većine mojih procena (pregleda) ističem jednu činjenicu koja važi za svako dete u program, za svaku porodicu. Činjenicu koju oni često zaboravljaju…OVO JE PROCES. Proces je “ sistematski sled akcija usmeren ka ostvarivanju nekog cilja”… prema tome po definiciji treba da bude jasno da stvari moraju ići u sekvencama i fazama. Činjenica da ne možete preskočiti faze nije bilo čija odluka, već realnost koju treba da shvatite i usvojite.

Svaka faza je dizajnirana kao priprema za sledeću fazu i strukturalno je određena prirodnim obrascem motornog razvoja čoveka. Znači faze motornog razvoja nisu određene od strane ABR-a. Mi smo vezani za ovaj razvojni put po volji majke-prirode, tako da na svako pitanje koje se odnosi na razvoj kompleksnijih motornih sposobnosti automatski je odgovoreno.

U prošlosti, bilo je korisno pomoći roditeljima da naprave razliku između kalendarskog uzrasta i razvojnog uzrasta deteta. Preciznije, kod zdravih osoba kalendarski uzrast je praćen predvidivim razvojnim fazama tj. prekretnicama. Kalendarski uzrast se poklapa sa fazama motornog razvoja. Zbog toga, moguće je prilično precizno proceniti kalendarski uzrast deteta , znajući razvojnu fazu u kojoj se dete trenutno nalazi. Zapravo posmatrajući zdravo dete, možete zaključiti u kojoj je razvojnoj fazi pa na osnovu toga i koliko je godina staro.

Na gornjoj slici, razvojni uzrast (faza razvoja) je tipično ostvaren u određenom kalendarskom uzrastu (na primer: dete sedi bez podrške između 5-8 meseca života). Ova vrsta grafikona može biti pomalo zbunjujuća za mnoge roditelje. Izjave tipa “on/ona je 4 godine star/a tako da treba da ga/je uspravimo i oslonimo na noge da bi smo pomogli razvoj kukova” zasnovana je na upotrebi ovog razvojnog grafikona. Međutim, kao što sam ranije pomenuo, ako prethodna faza razvoja nije postignuta (podizanje i držanje glave, prevrtanje, podizanje grudnog koša u položaju na stomaku uz oslonac na opružene ruke itd..) svaka diskusija (ili izjava) u odnosu na naprednije motorne funkcije je potpuno neosnovana i neproduktivna. Prema tome, naglasak i fokus na razvojni uzrast deteta biće, ne samo od pomoći da shvatite kompletnu sliku, već će pomoći i da preciznije procenite trenutni napredak vašeg deteta.

Ako ste ikada pogledali neki od kultnih Roki filmova (Silvester Stalone), cenićete ulogu “naoštrenog” trenera Mikija, dok viče na Rokija i pokušava da ga motiviše dok on prolazi kroz naizgled nepremostiv izazov. Naravno, ja očigledno neću vikati na vas, ali je intezitet moje poruke isti: “Vratite se na osnove”!! Zapamtite osnovne principe i bacite se na posao! Put pred vama je dug i biće izazova… međutim imate trenera u vašem uglu koji će pljusnuti peškir oko vašeg vrata između rundi, posesti vas, pljusnuti vodu u vaše lice i pokazati vam pravi put.

Vidimo se uskoro u drugoj rundi!

Ovaj teks je preuzet sa bloga Gevina Brumsa. Dugogodišnjeg ABR trenera iz Argentine. Čini mi se veoma korisnim, kako bi proširili vaše shvatanje koncepta razvoja dece sa posebnim potrebama.

Pozdrav svima,

Vladimir

Nove tehnike- "Priče o pepeljugi"

2011-08-16T08:16:00.000-07:00

U periodu Božića, Leonid Blum je napisao tekst na svom blogu pod nazivom "Priče o Pepeljugi" - govoreći o razvoju novih tehnika i upotrebi novih materijala kako bi se povećala efikasnost ABR vežbi.U maju/svibnju i jun/lipnju tokom nekoliko nedelja kurseva i pregleda provedenih sa njim, počeli smo sa uvežbavanjem novih načina sprovođenja ball rolling, egg rolling (rolanje jajeta) i supercharged (bukvalan prevod ove vežbe bi bio super punjenje, a odnosi se na snažan volumetrički efekat koji ova vežba ima) i volumetričkih vežbi sa njim. Učeći noću, počeli smo da učimo roditelje ovim novim načinima rada tokom dana. Video koji je Kenia (majka jednog deteta iz Španije) postavila pokazuje neverovatno brze rezultate koje ove nove tehnike donose deci. Kavadongin (ćerka) hod se dramatično promenilo za nekoliko meseci od kada smo je poslednji put videli- pri čemu treba reći da je letnji period i period odmora bio između!

Tim ABR Danska je radio intezivno poslednjih nedelja na tome da "izglanca" i pojasni ove nove tehnike. Ima ih toliko puno, da je teško čak i klasifikovati ih za nas same i shvatiti na koji način je najbolje prezentirati ih roditeljima, naučiti ih i implementirati. Za razumevanje i demistifikaciju od strane roditelja, probaću da pružim generaln pregled tehnika u sledećim redovima.

Generlano nove tehnike se mogu podeliti u nekoliko kategorija:

1. Razvoj Ball rolling tehnike i Varijacija dizajniranih da izazovu veliki broj različitih odgovora/rakcija tkiva.

Ball rolling tehnika kojom smo obučavali roditelje od leta 2008 godine sve vreme je kontinuirano rafinirana i unapređivana. Međutim, ni jedno od poboljšanja koja su posignuta na Ball rolling tehnici ranije, ne može se porediti sa promenama i tranzicijom kroz koju ova tehnika trenutno prolazi. Ball roling tehnika je rafinirana i modifikovana tako da se sa njom mogu ciljati specifične regije mnogo efikasnije i sa većim uticajem. Sa Ball rolling tehnikom smo uglavnom ciljali mišićne slojeve tela, a sada umesto toga ovu tehniku možemo koristiti kao volumetričku vežbu (za delove tela koji imaju veću zapeminu) tako da mehaničke sile mogu pokriti veće regije, mogu proći dublje i u još gušće slojeve tkiva. Ove varijacije su nazvane drugačijim imenima kao što su:

-Submerged Ball rolling (bukvalan prevod bi bio zaronjen, a odnosi se na činjenicu da je ispupčeni deo tela zaronjen u udubljen materijal koji se koristi kao medijum za transfer mehničkih sila).- Volumetrička vežba koja se primenjuje na velikim regijima glave,a takođe je dobra za ramene zglobove.

-Intezivni Ball rolling- uglavnom za krsnu kost i regije karlice

- Hibrid Ball rolling- koristi se na lopaticama

2. Rolanje gel loptice u obliku jajeta (Egg rolling)

Egg rolling vežbe se posebno upotrebljavaju za:

- Rad na zglobovima

-Za omekšavanje i razdvajanje čvrsto slepljenih slojeva fascija u skraćenim i napetim mišićnim grupama. Omogućava bolji protok međućelijske tečnosti između slepljenih i svezanih snopova mišića i bolje klizanje mišića jednih preko drugih. Kod osoba sa CP-om ovde postoji poseban problem, jer uobičajeno između slepljenih mišićnih grupa ne postoji protok tečnosti.

-Za rad na vrlo gustim regijama

-Za rad na stopalima i šakama

- Za efikasan menadžment bola

3. Unapređene Volumetričke vežbe koje pokrivaju velike površine tela

-Short Arm Ball Rolling - Bukvalan prevod ove vežbe je "rolanje lopte kratkom rukom". Ovaj naziv je dobila zbog specifičnog načina izvođenja.

Tehnika se izvodi sa podlakticom tako da je non-stop u kontaktu sa loptom, umesto šake kao kod klasičnog Ball rolling-a. Sa podlakticom može uspešno da se kontroliše veća lopta nego sa šakama. Veća lopta kombinovana sa dodatnom težinom gornjeg dela tela sprovodioca vežbe stvara mnogo veći i dublji volumetrički efekat nego onaj koji može da se ostvari sa bilo kojom od gore navedenih Ball rolling tehnika.

- Ball rolling upotrebom grudnog koša za prenos mehaničke tenzije (Ball rolling grudnim košom).

Ovaj način izvođenja Ball rolling vežbe je sličan prethodno opisanom načinu izvođenja ove vežbe "kratkom rukom". Ima prednosti u odnosu na prethodnu tehniku zbog toga što ju je lakše primeniti ako radimo na osobi koja leži na podu, ako nemamo klupu ili sto za sprovođenje vežbi. Takođe, moguće je raditi vrlo intezivnim pritiskom sa velikom loptom na velikim regijama i na regijama kao što su zglob kuka i spoljašnja strana karlice. Trupom je takođe moguće preneti velik intezitet mehaničke tenzije na regije na kojima se radi, što nije slučaj kada se Ball rolling sprovodi šakama i pri tome ne postoji rizik od istazanja ručnog zgloba.

4. Unapređena i modifikovana Super Charged vežba.

-Super Charged vežbe koje smo pokazivali i koristili od 2009 godine su poboljšane kroz upotrebu velike gimnastičke lopte. Pritisak koji stvara sprovodioc vežbe se prenosi u vidu mehaničke tenzije kroz čitav trup deteta. Vršenje vežbe je slično kao Ball rolling tehnika, osim što se umesto šaka koristi čitav trup. Vežba je daleko lakša za izvođenje nego "stara verzija" ove vežbe. Generalna tendencija svih ABR vežbi je da u isto vreme postaju efikasnije i lakše za sprovođenje. Na modifikvan način, ova vežba se može sprovoditi na manjoj deci. Ove vežbe omogućavaju dramatičan volumetrički efekat koji "pogađa" čitav trup deteta.

Vrlo nas raduje što počinje serija jesenjih kurseva ove nedelje, i jedva čekamo da vidimo roditelje i decu koji su radili sa novim tehnikama od proleća, već primećujući napredak kod svoje dece i naravno jedva čekamo da vas naučimo ovim novim i uzbudljivim načinima sprovođenja ABR vežbi!

ŠTA JE ABR - Dodatak

2011-08-06T08:52:00.001-07:00

Advanced Biomechanical Rehabilitation – Napredna biomehanička rehabilitacija

Za decu sa razvojnim poremećajima , ABR obezbeđuje način za popravljanje i poboljšanje osnovnih telesnih struktura koje postoje i rade i van “dohvata” mozga i svesne moždane funkcije. Ove strukture poznate kao fascije ili vezivna tkiva predstavljaju osnovu telesne arhitekture i vrlo su bitna za održavanje zdravlja tela. Ova tkiva su do te mere bitna da oštećenje određenog nivoa u sistemu fascija neizbežno dovodi do:

- Nenormalnog disanja i loše mehanike disanja (recimo paradoksalno disanje kao tipičan primer oštećene mehanike disanja)

- Loš kapacitet digestivnog trakta kao posledica smanjene zapremine abdominalne i grudne šupljine (pad tonusa fascija dovodi do gubitka normalnih proporcija, oblika, zapremine i položaja delova tela)

- Gubitka normalnog prostora (razdaljine) između kičmenih pršljenova što dalje dovodi do gubitka pokretljivosti kičmenog stuba. To dalje smanjuje normalne motoričke funkcije, jer bukvalno svi pokreti grube motorike zavise od pokretljivosti kičmenog stuba.

- Pad tonusa fascija i njihovo oštećenje, dovodi do slabosti ili rigidnosti zglobnih kapsula.

- Do daljih motoričkih i mišićno-skeletnih poremećaja

Ovi kombinovani funkcionalni poremećaji usporavaju ili onemogućavaju dalji razvoj deteta na svim nivoima. Pri tom oštećenja fascija dovode do degenerativnog ciklusa u periodu života kada ne samo da treba da bude prisutan ciklus “održavanja” već kada pozitivan ciklus razvoja treba da bude dominantan.

(pogledajte link: http://abr-denmark.com/fileadmin/templates/media/pdf/the-presence-of-physiological-stress-shielding-in-the-degenerative-cycle-musculoskeletal-disorders )

Organizovano jačanje i regeneracija ovih osnovnih fascijalnih struktura deci sa razvojnim problemima donosi mnogobrojne prednosti i poboljšanja njegovih razvojnih potencijala na svim nivoima.

ABR tehnika je razvijena u tesnoj saradnji sa roditeljima i starateljima dece i osoba sa posebnim potrebama. Vežbe su osmišljene i napravljene tako da budu bezbedne i udobne kako za decu tako i za roditelje koji sprovode vežbe na svojoj deci. U ABR metodi, sve vežbe su usmerene na jačanje najslabijih regija detetovog tela, a jačanje ovih prisutnih slabosti konstantno dovodi do poboljšanja strukture tela i generalne funkcionalnosti deteta.

“Glavne telesne slabosti se nalaze u središtu (jezgru) tela”

Pravu sliku o slabostima sa kojima se bori dete sa posebnim potrebama možemo dobiti ako shvatimo radijalnu (kružnu) strukturu tela koja predstavlja “središte tela ili jezgro”.

Renomirani Američki anatom – Dr. Gil Hedli (Gil Hedley) je prilikom specijalno izvedenih disekcija sloj po sloj tkiva demonstrirao da je telo konstruisano u vidu koncentričnih krugova.Svaki sloj je prekriven ili bolje reći umotan velikim prekrivačem tela ili “čaršafom”- fascijom. Kao što je pokazano u dijagramu ispod, unutrašnji volumen (unutrašnji organi i fascije) ili zapremina unutar središnjih struktura tela kao što su glava, vrat, grudni koš i abdomen čine 70% zapremine telesnih šupljina, dok spoljašnji slojevi koje čine koža, salo, mišići i kosti čine samo 30% ukupne zapremine tela.

Poprečni presek središnjih delova tela

Opservacija i dokumentacija preko 1000 slučajeva cerebralne paralize i povezanih poremećaja pokazuju da slabosti fascija unutar dubokih telesnih struktura omogućavaju arhitekturna pomeranja i promenu pozicije spoljašnjih slojeva tela (kostiju i mišića pre svega, ali i sala i kože koji posledično prate). Ova pomeranja spoljašnjih slojeva neizbežno dovode do mišićno – skeletnih disfunkcija i razvojnih poremećaja – koji se tipično vide kod dece sa cerebralnom paralizom, autizmom ili kod dece sa hromozomskim poremećajima.

U isto vreme, ABR vežbe dizajnirane za jačanje navedenih slabosti poboljšavaju :

- slabost fascija unutar središnjih struktura tela- što za uzvrat poboljšava mehaniku disanja

- smetnje koje nastaju zbog oštećenja telesne strukture, kontrakture i deformitete mišićno-skeletnog sistema

- mišićno-skeletnu funkciju tj. mobilnost i pokret

- kvalitet struktura mekih tkiva, odgovornih za govor i gutanje

- ali i kroz poboljšanje strukturalne baze, odnosno osnove tela, takođe dovodi do poboljšanja u kognitivnom razvoju deteta

“Jačanje središta oslobađa mišiće”

Jačanjem fascija središnjih struktura tela – primarno kroz tehnike pasivnog opterećenja, ABR je u mogućnosti da poboljša pozicioniranje zglobova, a takođe i da ojača strukture koje pružaju pozadinsku podršku koju mišići dobijaju od fascijalnih struktura u koje su i umotani.

Poboljšanje ovih fascijalnih struktura koje pružaju podršku mišićima onda omogućava ravnomerniju distribuciju opterećenja i prirodniju funkciju nošenja tereta tela. Bez ravnomerne distribucije opterećenja kroz telo mišići su primorani da rade prekovremeno do tačke iscrpljenja. Ovaj tip takozvane “bio-mehaničke takse”, dovodi do dalje degeneracije u kvalitetu mišića, povećanja spasticiteta i do daljeg propadanja zglobova.

Sa druge strane, jačanje i izgradnja fascijalnih struktura, omogućava ovim strukturama da preuzmu aktivnosti nošenja tereta tela, što za uzvrat “oslobađa” mišiće i omogućava im da obavljaju aktivnosti za koje su stvoreni. Onda mišići aktivnosti pokreta vrše sa lakoćom , većom koordinacijom i sa daleko manjom potrošnjom energije (nema rada do tačke iscrpljivanja kada se izvode jednostavni motorički zadaci, što se često dešava kod osoba sa cerebralnom paralizom).

“Oslobađanje mišića oslobađa mozak”

Studije u koje su rađene sa decom sa cerebralnom paralizom su pokazale da mišići kod ove dece koriste 4-5 puta više energije nego mišići zdrave osobe. Možemo videti da je za dete koje može samo da izvede zadatak kao što je recimo puzanje na neefikasan način veoma “skupo” (u energetskom i strukturalnom smislu) da bude forsirano da izvodi ove stereotipne pokrete duži vremenski period tokom dana.

Zbog jake povezanosti između mišića i centralnog nervnog sistema (CNS) , “preterana upotreba” mišića (preteran mišićni napor) znači takođe i “preteranu upotrebu -umešanost” CNS-a.

Vezivna tkiva – sa druge strane “rade” sa daleko manjom potrošnjom energije i sa mnogo manjim angažovanjem CNS-a. Njihova regulacija je van svesne aktivnosti mozga i pod kontrolom je autonomnog nervnog sistema.

Jačanje ovih osnovnih tkiva, , omogućava mozgu da se “oslobodi” od preteranog “upliva i učestvovanja” u kontrakcijama mišićnog tkiva i njegovi resursi onda postaju dostupni za emocionalni, kognitivni, senzorni i intelektualni razvoj.

„Fascija kao proprioceptivni organ“

Interesantni rezultati istraživanja pokazali su da je fascija visoko inervisana struktura (Stecco,et al 2007). To znači da se fascija ponaša kao proprioceptivni organ, obezbeđujući konstantan priliv informacija do nervnog sistema vezano za relativni položaj i opterećenje svih lokomotornih elemenata tela. Za dete sa razvojnim teškoćama, slabost fascijalnih struktura prenosi se direktno na slabu telesnu percepciju i slabe motorne funkcije.

Broj istraživanja sprovedenih na polju fascijalnih struktura tela porastao je dramatično u poslednjih 15-20 godina. Naučni kongresi na temu fascija održavaju se u poslednjih 8 godina. Ova istraživanja su dokazala da je “zdravlje” fascija visoko zavisno od tipa i kvaliteta opterećenja i mehaničkog stresa koji ulazi u fascije. To znači da bez “zdrave” distribucije opterećenja koje zdravo dete postiže kroz svakodnevne , obične aktivnosti, fascijalne strukture imaju tendenciju da propadaju što dovodi do sve veće strukturalne nestabilnosti tela. sa druge strane iste fascijalne strukture mogu da se REMODELUJU, ponekad čaki i trenutno u zavisnosti od vrste i kvaliteta opterećenja strukture tela.

„ABR obezbeđuje mehaničko opterećenje“

ABR metod je pre svega manuelni tretman i sastoji se od različitih specijalno dizajniranih tehnika baziranih na različitim tipovima pritiska koji se primenjuju na različite regione tela – pri čemu je cilj jačanje najizraženijih slabosti. Razvijene su različite vrste tehnika, koriste se različite vrste materijala preko kojih se pritisak prenosi na telo. Koriste se različite brzine i snaga aplikacije pritiska, a sa ciljem da se mehanička kinetička energija pritiska dovede do unutrašnjih slojeva tela uključujući:

- unutrašnju visceralnu fasciju ili slojeve fascija unutrašnjih organa

- zglobove i zglobne kapsule

- Fascia profunda-do duboke fascije odgovorne za duboki sloj

- do koštanih struktura

ABR trening metod obučava roditelje i staratelje dece sa posebnim potrebama sa širokim dijapazonom specijalizovanih “alata” za postizanje optimalnog razvoja deteta. Bez obzira na uzrast pojedinca ili ozbiljnost poremećaja (stepen oštećenja), ABR služi da se ubrza napredak pojedinca na svim nivoima kroz poboljšanje opšteg kvaliteta života i pružanja unapređenja i jačanja baze zahvaljujući kojoj pojedinac može napredovati. Za dete koje je ozbiljno oštećeno , to znači da se počinje sa poboljšanjem osnovnih životnih funkcija , kao što su gutanje i disanje. Za manje ozbiljne pojedince, poboljšanja u puzanju, sedenju, i /ili hodanju i trčanju mogu da budu cilj od samog početka.

Bebeće vreme, vreme istraživanja i vreme internalizacije

2011-05-31T07:53:00.000-07:00

Jedna majka nam je pisala: moja ćerka mnogo spava otkada smo počeli sa ABR-om.
Moj muž misli da radim previše ABR-a i da je to umara. Da li je ABR čini
umornom? Da li bi trebala da radim manje?

Da bi dete sa posebnim potrebama moglo da nastavi da se razvija, za njega / nju je ključno da može (da ima mogućnost) da se vrati na "bebeće faze". Ovo važi kako na telesnom nivou, tako i na saznajno (kognitivnom) nivou, iako su mehanizmi nešto drugačiji.
ABR tretman je zasnovan na tome da omogućava detetu da prolazi kroz "bebeće faze" od kojih se sastoji spontani telesni razvoj zdravog deteta. Tkiva koja se regenerišu putem ABR tretmana su veoma primitivne i osnovne (bazične) telesne strukture, ali u isto vreme apsolutno ključne za dalji funkcionalni razvoj deteta.Bez oporavka ovih osnovnih sistema tkiva kao što su fascije i vezivna tkiva, dete će biti uhvaćeno i zarobljeno u svom ograničenom mišićno-koštanom razvoju. Stadijumi koje je dete zbog svojih fizičkih ograničenja propustilo u svojim najranijim godinama, mogu biti povraćeni kroz rad koji roditelji sprovode sa ABR
tehnikom. To praktično znači da dete prolazi kroz faze telesnog razvoja koje pripadaju bebama, iako dete kalendarski pripada starijem uzrastu.Suština je da se dete sa posebnim potrebama ustvari ne vraća na "bebeće faze" telesnog razvoja, jer zapravo nije ni prošlo kroz njih na odgovarajući način. Ono zapravo kroz ABR rad po prvi put dobija priliku da na valjan način prođe kroz propuštene faze (dete zapravo po prvi put prolazi kroz faze kroz koje zdravo dete prolazi spontano, jer ima očuvanu strukturu tela koja mu dozvoljava normalan motorni razvoj).

Da bi se telo oporavilo, spavanje je od ključne važnosti. Povećana potreba za spavanjem je jedan od znakova koji se javljaju kod dece koja počinju sa ABR programom. Tokom spavanja, kod deteta se popravljaju (izgađuju) duboke unutrašnje strukture i jača njegov unutrašnji sistem. Tako da ako dete spava više, ili zaspi tokom izvođenja vežbi, budite uvereni da se vaš trud isplaćuje i da dete iskorišćava mehaničke podražaje do optimalnog nivoa. Ne samo da je bitno da deca u ABR programu imaju dovoljno sna, nego je takođe bitno da dobiju ono što nazivamo "vreme istraživanja ili vreme na podu".
To je vreme gde roditelji i terapeuti ne jure oko deteta, pokušavajući da ga nateraju da puzi ili hoda na kolenima ili da izvede neki zadatak za koji oni misle da je važno da dete nauči da radi. To je vreme koje dete jednostavno ima za sebe tokom kojeg može da internalizuje osete (senzacije) iz svog tela.

I za zdravo dete i za dete sa posebnim potrebama, ova vrsta " tihog vremena" ili "vremena sa samim sobom" jednako je važno. Tokom takvih minuta i sati, dete istražuje mogućnosti sopstvenog sistema. Ono istražuje velike mogućnosti takozvanih "mini pokreta". Ono se ljulja napred- nazad, gura se stopalima o krevetac, hvata svoje šake ili stopala, ono naginje blago karlicu na desno ili na levo itd. Svi ovi mini pokreti i istraživanje sopstvenog tela su apsolutno ključni za integraciju kapaciteta pokreta tela i za mehaničko jačanje zglobnih veza! Šta više, ovi mini pokreti, koje često roditelji previde, su bitna tranzicija do onoga što se naziva dugim lancima pokreta. Ovakvi pokreti podrazumevaju uključivanje većeg broja zglobova i zglobnih veza i takvi pokreti se vrše kroz duge kinematičke lance. Zapravo, upotreba mini pokreta vremenom
dovodi do mogućnosti upotrebe sve složenijih pokreta koji uključuju više telesnih elemenata.Tako da je naš osnovni savet: dopustite svojoj deci dosta ovog "tihog vremena" kako bi internalizovala (ugradila u svoj sistem) i istražila potencijale i kapacitete koje vi, roditelji stvarate kroz ABR rad.

Na žalost u današnjem svetu elektronike, treba dodati, da ovakva ugradnja (internalizacija) ne može se postići kada dete sedi ispred kompjutera ili televizora. Za aktivnost internalizacije, dete treba da oslobodi svoj senzorni sistem za istraživanje svoje unutrašnjosti, a ne da bude obuzeto utiscima koji dolaze sa televizijskog ekrana.

Formalni "trening" deteta sa posebnim potrebama obično je baziran na filozofiji da dete jednostavno nije dovoljno pametno da uradi stvari koje roditelji i terapeuti žele da ono postigne. Ako dete nije dovoljno pametno, onda mi treba da mu pokažemo i da ga istreniramo kako bi ono bilo sposobno da stvari uradi bolje. Ova filozofija može vrlo daleko da ode - čak i do toga da forsira dete sa oslabljenim sistemom fascija, vezivnih tkiva i oslabljenim mišićno-skeletnim sistemom da puzanjem prevaljuje velike razdaljine svaki dan. Ovde dominira misao: Dete NE UME nešto da uradi - tako da je filozofija da dete moramo UČITI, radeći često do ekstrema. Ovakva polazna filozofija dovodi do zaključka da je opravdano ispuniti svaki momenat dana forsiranjem deteta preko njegovih prirodnih limita u datom trenutku.

Na žalost ova filozofija i pristup previđaju neke osnovne elemente razvojnog sistema kako zdravog tako i deteta sa posebnim potrebama. Sva deca instiktivno traže unutrašnju ravnotežu u načinu izvođenja pokreta! Oni odabiraju put koji je najlakši za njih same i koji je najprirodniji. Zašto je tako? - Prosto zato što je mišićno - skeletni sistem jedan od najskupljih sistema u telu (troši najviše energije i hranjivih materija). Mišićno- koštani sistem ne samo da zahteva povećano angažovanje nervnog sistema, nego i "košta" telo veliku količinu skupe energije samo da bi mogao da radi. Studije su pokazale da dete sa spasticitetom koristi četiri do pet puta više ove skupe energije kako bi izvelo i najprostije motorne zadatke nego što je to slučaj sa zdravim detetom.

Sa druge strane struktura tela deteta sa posebnim potrebama je slična strukturi tela zdravog deteta samo površno gledano. Onog trenutka kada se započne sa dubljom analizom mišićno- koštanog sistema deteta sa posebnim potrebama, može se zapaziti da mnogi pokreti i aktivnosti za koje često dete biva "trenirano" da uradi, kao što su puzanje na stomaku (komando stil), puzanje ili hodanje uz neku vrstu pomoći, nema nikakve sličnosti sa svim ovim pokretima i aktivnostima kada ih izvodi zdrava osoba.
Ovo "lažno puzanje" ili "lažno hodanje" za koje dete sa posebnim potrebama biva "trenirano" preteranim ponavljanjem, predstavlja uvek po prirodi stvari stereotipnu aktivnost. To znači da pokreti nikada ne variraju preterano u momentumu sile ili u brzini izvođenja ili u načinu distribucije težine na zglobove i mišiće. Uvek se koriste iste mišićne grupe i uvek na isti način.Ova preterana upotreba malih grupa mišića, naposletku dovodi do dalje dezintegracije i spasticiteta ovih delova tela.

Zbog toga ABR fokusira svoju pažnju na obraćanje fascijama koje su primitivna i osnovna struktura vezivnih tkiva. Ova tkiva nisu "skupa" za telo. Ona ne zahtevaju upotrebu skupog ATP -a (adenozin tri fosfat- supstanca koje telo koristi u ciklusu stvaranja energije ; za rad mišićnog sistema ova supstanca je od velike važnosti), već fascije rade na minimumu, kad je reč o energiji i kada je reč o pažnji koja je neophodna od strane nervnog sistema. Jačanje ovih tkiva znači da dete dobija pozadinsku podršku od strane unutrašnjih struktura , što omogućava mišićima da rade mnogo efikasnije i bez mnogo napora. U isto vreme detetov saznajni (kognitivni) sistem je oslobođen od preteranog mišićnog napora kojim je morao da upravlja da bi ga upotrebio na najsvrsishodniji način. Tada njegov saznajni sistem može biti upotrebljen za ono zašta je stvoren, a to je razvoj saznajnih aktivnosti. Ako uzmemo zdravo dete kao polazište, možemo videti da je ono uvek zauzeto - od jutra do mraka. Dete u najranijem uzrastu istražuje način i meru do koje njegovo telo može da se kreće, i onda koristi to telo da istražuje svet oko sebe. Ako ga ostavimo da se samo razvija i ne mešamo se u taj proces ono će razviti divan i prirodan način korišćenja svog mišićno- koštanog sistema. Dete istražuje nove pokrete na dnevnoj bazi, integrišući novostečene elemente u već razvijen sistem, jačajući ga "uz put", kako bi bilo u stanju da odgovori na nove izazove koje stavlja u svoj sistem.
Deca sa posebnim potrebama i u osnovi deca u ABR programu - zahtevaju "tiho vreme", "vreme na podu" i "bebeće vreme", ne samo zbog obimnog procesa regeneracije, već i zbog istraživanja, ugradnje i shvatanja novoostvarenih potencijala mišićno - koštanog sistema.

Diane Vincentz
ABR Danska

Mehanotransdukcija-saveznik i neprijatelj

2011-03-31T09:05:00.000-07:00

Kako biste bolje razumeli i lakše prepoznali promene strukture tela koje se dešavaju kod vaše dece, objasniću pojedine procese koji se odigravaju u ljudskom telu.

Jedan od tih procesa je mehanotransdukcija (mehano - mehanika i transdukcija - prenos).
Ovaj pojam označava proces prenosa, tj.protoka mehaničkih sila (mehanička kinetička energija) kroz ljudsko telo.

Treba istaći tri karakteristike ovog procesa:

1. Stalnost, neprekidnost, neizbežnost
2. Neophodnost
3. Mehanotransdukcija kao "saveznik" i kao "neprijatelj", tj. dve strane iste medalje

Stalnost

Ova karakteristika govori o tome da se proces mehanotransdukcije odvija neprekidno. Tokom čitavog života naše telo je izloženo uticaju mehaničkih sila. Bilo da ležimo, sedimo, stojimo, hodamo ili vršimo bilo koju vrstu pokreta, mehaničke sile se prenose kroz naše telo, razlažu se, transformišu i apsorbuju.
To bukvalno znači da u svakom trenutku našeg postojanja, telo trpi mehanička opterećenja.
Neprekidnost ovog procesa proističe iz činjenice da je delovanje sile zemljine teže stalno prisutno i neprekidno. U uslovima bestežinskog stanja koji vladaju u svemiru, ovaj proces ne postoji i telo ne trpi mehanička opterećenja. Ova činjenica pomaže da bolje shvatite koncept mehanotransdukcije i važnost mehaničkog podražaja.

Neophodnost

Ova karakteristika govori o tome da je mehanički podražaj potreban svim telesnim tkivima kako bi ostala vitalna i pravilno funkcionisala. Upravo kroz proces mehanotransdukcije sva tkiva dobijaju neophodnu "porciju" mehaničkog podražaja. Ova činjenica se najbolje ogleda u slučaju astronauta koji provedu neko vreme u svemiru. Pošto u bestežinskom stanju tkiva ne primaju mehaničke podražaje, ona počinju da se razgrađuju. Mišići gube masu, kosti gube na gustini. Kako bi se usporio proces razgradnje mišićno-skeletnog sistema, astronauti moraju redovno da vežbaju. Pa tako, mnogi od njih moraju, kada se vrate na zemlju, dosta da vežbaju kako bi opet prohodali. Međutim, neki od njih nikada ne povrate mišićnu masu kakva je bila pre odlaska na misiju, u svemir.
Prema tome, ovo pokazuje koliko je mehanički podražaj bitna "hrana" za vezivna i mišićno tkivo, uključujući fascije.

Način prenosa i apsorpcije mehaničkih sila

Potrebno je objasniti još jedan element. Uzmimo za primer nekoliko relativno mekanih materijala koji su sličnih gustina. U fizici je poznato da će se sile pritiska ravnomernije prenositi sa jednog materijala na drugi ako su sličnih gustina. Jedan materijal će upiti jedan deo sile, a ostatak će preći na sledeću kariku u lancu. Sledeći materijal će, takođe, upiti jedan deo mehaničkih sila, a deo će se preneti dalje.
Međutim, kada su u lancu povezani materijali od kojih je jedan relativno mekan, a drugi relativno tvrd, i kada se gustine materijala drastično razlikuju, prenos mehaničkih sila kroz te materijale neće biti ravnomeran. Mekan materijal će upiti manji deo mehaničkih sila, a veći deo sila će se preneti na sledeću kariku u lancu. Sa druge strane, tvrd materijal će upiti veći deo sila, a manji deo sila će se preneti dalje.

Šta to praktično znači i kakve veze to ima sa motoričkim poremećajima i cerebralnom paralizom?

Mehanotransdukcija kao "saveznik"

Mozak ne prepoznaje pojedinačne mišiće, tj. ne angažuje ih jedan po jedan, već se oni angažuju u grupama.
Obično se na suprotnim stranama zgloba nalaze dve suprotstavljene mišićne grupe, npr. mišići prednje i zadnje lože buta.

Kod zdrave osobe sve mišićne grupe, pa i suprotstavljene, u relativnom su balansu. Pošto su svi mišići građeni od istih, zajedničkih elemenata, i njihova gustina u zdravom ljudskom telu je slična. Prenos mehaničkih sila kroz telo zdrave osobe je, dakle, ravnomeran. (Radi lakšeg razumevanja: ovde govorimo o apsolutno zdravoj strukturi tela i jako lošoj - bolesnoj. U realnosti savršena struktura tela ne postoji, pa tako ne postoje ni savršeno izbalansirane mišićne grupe. To dalje dovodi do zaključka da savršeno ravnomerno prostiranje sila kroz telo, takođe, ne postoji. Proces mehanotransdukcije uvek će neke mišićne grupe činiti napetijim nego neke druge, ali je to kod zdrave osobe zanemarljivo i ne utiče drastično na mehaniku tela. Pri objašnjavanju zanemarićemo mnoge nijanse u kvalitetu strukture tela koje postoje između "savršene" i jako loše.)
Sve mišićne grupe upiće količinu mehaničkog podražaja koja je potrebna za normalno funkcionisanje.
Na taj način mišići čitavog tela, a i druga tkiva, biće dobro izbalansirani. U ovom slučaju, proces mehanotransdukcije radi u našu korist i bukvalno hrani naše strukture neophodnim mehaničkim podražajima.

Mehanotransdukcija kao "neprijatelj" ili efekat nakupljanja mehaničkog stresa u mišićima i tkivima

U prethodnim postovima sam pisao o mehanizmu nastanka mišićnog imbalansa kod osoba sa motoričkim poremećajima, posebno kod osoba sa cerebralnom paralizom. Ukratko ću ponoviti karike u lancu kako bih mogao da se nadovežem temom mehanotransdukcije.

Dakle, posle moždanog oštećenja dolazi do pada tonusa svih vrsta fascija (površinske, duboke, visceralne), kao i svih vezivnih tkiva koja u svom sastavu sadrže kolagenska vlakna. To dalje dovodi do toga da kosti i ostala tkiva ostaju bez potrebne potpore (potporna uloga jedna je od najbitnijih uloga fascija). Telo iznutra gubi svoju normalnu zapreminu (volumen) i normalne proporcije. Kosti se pomeraju i rotiraju. Tkiva se po slojevima ne sidre dobro, pa proklizavaju i pomeraju se jedna preko drugih. Mišići se pripajaju za kosti ili u ređem slučaju za druga tkiva. Logično, čim se pomeraju kosti i tkiva, pomeriće se i sami mišići koji se za njih pripajaju. Mišići gube svoje normalne pozicije i način prostiranja, i dolazi do promene normalnog razmaka između pripoja mišića. To znači da će pojedine mišićne grupe biti skraćene, a neke druge izdužene.
Skraćene mišićne grupe postaju gušće od "zdravih", jer se na manjem prostoru nalazi ista količina materije.
Izdužene mišićne grupe su manje gustine od "zdravih", jer se na većem prostoru nalazi ista količina materije.
Skraćeni mišići praktično postaju tvrđi, a izduženi postaju mekši. Ovo značajno utiče na sposobnost mišića da apsorbuje mehaničke sile. Malopre smo rekli da tvrđi materijali više, a mekani materijali manje upijaju mehanički stres (sile). To znači da će ovaj mišićni imbalans doprineti neravnomernom prostiranju mehaničkih sila kroz telo. "Tvrde" mišićne grupe upijaće daleko više mehaničkog stresa nago "mekane". Zbog toga, osoba sa CP-om, od samog početka života, u lošijoj je poziciji u odnosu na zdravu osobu (kod kojih su mišići u relativnom balansu). Pošto tvrde grupe mišića upijaju mnogo više mehaničkih sila od mekanih, vremenom će tvrde mišićne grupe postajati još tvrđe, a mekane će postajati još mekanije. Na taj način će se mišićni imbalans još produbiti.
Tvrde mišićne grupe (zajedno sa okolnim tkivima) postaju još tvrđe zbog sve većeg nakupljanja mehaničkog stresa u njima. S druge strane, mekane grupe postaju još mekše, zato što tvrde grupe upijaju sve više mehaničkog podražaja, sve manje dozvoljavajući mehaničkim silama da stignu do mekih grupa, čija je sposobnost da upijaju mehaničke sile već narušena. Zbog toga je ravnomernost prostiranja sila kroz telo sve lošija. Ovaj mišićni imbalans, koji postaje sve veći tokom života deteta sa CP-om, vremenom rezultira kontrakturama i deformitetima.

Može se reći da se tvrde mišićne grupe ponašaju kao "štit" koji ne dozvoljava da dovoljno mehaničkog podražaja stigne do mesta gde su najpotrebniji, do mekanih grupa. Zato se ova pojava naziva efekat nakupljanja mehaničkog stresa ili na engleskom stress shielding effect.

ABR i mehanotransdukcija

ABR stavlja proces mehanotransdukcije u svoju "službu" i pretvara ga u "saveznika". Zapravo, ABR poboljšava raspodelu i protok mehaničkih sila kroz telo, tako što mehanički podražaj "dotura" do struktura kojima je najpotrebniji. Vremenom se, na taj način, smanjuje imbalans među mišićnim grupama, poboljšava ravnomernost protoka mehaničkih sila kroz telo i smanjuje se pogubno dejstvo efekta nakupljanja mehaničkog stresa. Tako se strukture tela osobe sa motoričkim problemima ili CP-om menjaju u pozitivnom smeru.

U sledećem postu biće reči o tome kako se nekritičkom i neanalitičkom upotrebom istezanja, longeta, korseta, midera, stajalica, aparata za stajanje i hodanje, pospešuje proces nakupljanja mehaničkog stresa u tkivima i šta treba preduzeti da se smanji negativan uticaj ovog efekta.

Puno pozdrava svima!

Vladimir

Kompenzatorni mehanizmi vs Izgradnja motoričke funkcije

2011-03-27T13:47:00.000-07:00

Želim da ukažem na jednu nedoumicu koju roditelji imaju i naravno da je razjasnim.
Pitanje jedne osobe me je podstaklo da napišem ovaj post.
Pitanje je glasilo: ako osvajanje novih motoričkih funkcija zavisi toliko od kvaliteta strukture tela, kako onda klasična fizikalna terapija uvežbavanjem uspeva da neku decu pogura kroz nove faze motoričkog napredovanja? Neka deca sa CP-om propuze, neka čak se usprave i stanu na noge?

Moj odgovor je bio da je to tačno. Uvežbavanjem neka deca napreduju, ali na koji način, pravo je pitanje.
Vidite, stvari je prilično jednostavno razumeti. Zdrava osoba ima zdravu telesnu strukturu, pa prema tome ona mu omogućava potpuno normalan tok razvoja motoričkih funkcija. Od rođenja pa do kraja prve godine, dete sa zdravom telesnom strukturom prođe kroz sve faze motornog razvoja i sa lakoćom ih osvaja. Oslanja se na podlaktice, kasnije okreće, puzi, hoda kao medvedić na sve četiri, i na kraju se uspravi i hoda.
Ono što je bitno shvatiti jeste da se motoričke aktivnosti svakako uče kroz interakciju sa svetom. Dete uči pokrete u kontaktu sa podlogom i tada dobija informacije o svom telu, gde se šta nalazi, koliko jako mora da se odgura, povuče itd. Naravno, ovaj proces učenja je potpuno nesvestan.
Međutim, ono što ističem je da dete neće moći da dostigne ove funkcije, ako postoje ograničenja u samoj strukturi tela. Drugim rečima, postojanje ograničenja u strukturi tela remetiće, ograničiti ili u potpunosti onemogućiti normalan proces učenja motoričke funkcije. Kada ova ograničenja postoje, dalji pokušaji učenja motoričke funkcije biće ograničeni ili bezuspešni.

Treba svakako napraviti gradaciju. Kada govorimo o lako oštećenom detetu, biće evidentno da ono ima probleme sa motorikom, ali struktura tela je samo blago oštećena u pojedinim delovima tela. To znači da će i motorička aktivnost biti blago pogođena. Dete vežbom može da prevaziđe ovaj motorički problem, ali samo razvijanjem kompenzatornih mehanizama.

Šta je kompenzatorni mehanizam? Recimo da dete ne može da izvrši neku motoričku funkciju na zdrav i potpuno normalan način. Koristeći motornu inteligenciju, ono će naučiti da koristi neke druge delove tela kako bi izvršilo određeni motorički zadatak. Drugim rečima, koristiće sve ostale elemente koje ima kako bi izvršilo motoričku aktivnost. To je kompenzacija. Kada razvije kompenzatorni mehanizam za vršenje određene motoričke aktivnosti, to će mu u budućnosti zatvoriti vrata za osvajanje drugih, kompleksnijih motoričkih funkcija.

Daću primer:

Zdravo dete koje puzi, radi to glatko, vrši pokrete u ramenim zglobovima i kukovima. Pri tome tonus u rukama je povećan samo do mere koja je neophodna da bi se održao teret tela. Kičmeni stub se pokreće, kao i karlica. Pritom, prisutni su svi mogući pokreti kičmenog stuba i karlice: rotacija, pokreti napred-nazad, naginjanje karlice itd.

S druge strane imate dete koje ima CP. Ono je postavljeno u četvoronožni položaj kako bi puzalo. Recimo da ima povišen tonus mišića u rukama, tj. spasticitet i po pravilu smanjenu pokretljivost ili čak "smrznut" kičmeni stub. Za puzanje su potrebni pokreti u kičmenom stubu, normalna pokretljivost u zglobovima kuka i ramena.
Ako ovi elementi nedostaju dete će morati da pronađe alternativan način da bi puzalo. Naravno, to neće izgledati kao normalno puzanje, ali laiku će ličiti na to.
Za održavanje koristiće povišen mišićni tonus trupa i ruku, a nedostatak pokretljivosti u kičmenom stubu nadoknadiće zabacivanjem čitavog trupa sa karlicom (u jednom komadu) u stranu. To je ono što se može uvežbati, ali nije pravo puzanje.

Naravno, ja sam samo dao primer kako se razvijaju kompenzatorni motorni mehanizmi. Ovakvi mehanizmi se mogu uvežbati za brojne druge funkcije. Ako je u pitanju dete sa još većim stepenom oštećenja, strukture bi bile u još lošijem stanju, pa bi razvijanje ovih kompenzacija bilo teže izvesti. U nekim težim slučajevima čak ne bi ni bilo moguće, jer struktura tela jednostavno ne može da podrži ni kompezatorne mehanizme. U tim situacijama možete dete postavljati u položaje "do sutra", ali dete neće biti u stanju da napravi kompenzaciju.
To su situacije koje su mnogim roditeljima dobro poznate. Godinama terapeut sa detetom uvežbava neku funkciju, a ono nikada da je usvoji (jer ne može).

Ima tu još jedna začkoljica: svaka kompenzacija povećava nakupljanje mehaničkog stresa u mišićima i tkivima, što pogubno deluje na kvalitet tkiva u dužem vremenskom periodu i doprinosi nastanku kontraktura i deformiteta. Pojam mehaničkog stresa objasniću u postovima koji dolaze.

Nakupljanje mehaničkog stresa u tkivima i mišićima doprinosi i povećanju mišićnog tonusa i smanjivanju pokretljivosti u zglobovima. A naročito negativno deluje na pokretljivost u kičmenom stubu.
Pokretljivost u zglobovima, a posebno u kičmenom stubu, bitna je za osvajanje novih kompleksnijih motoričkih funkcija koje slede u nizu. Samim tim, smanjenje pokretljivosti u kičmenom stubu i zglobovima smanjuje mogućnost motoričkog napredovanja. Zato se dešava da dete uvežbavanjem dostigne svoj limit. Recimo, hodanje na kolenima, nakon čega koliko god da se uvežbava dete jednostavno ne može da napravi iskorak i ustane.

Cilj ABR-a je da strukturu tela deteta popravlja korak po korak, kako bi dete izbeglo stvaranje ovih kompenzatornih mehanizama. Kada se struktura tela popravi do određenog nivoa, dete počinje da koristi ono što mu takva struktura tela omogućava. Ni više ni manje od toga. Ako se, recimo, napravi više prostora u ramenim zglobovima, biće evidentno da će dete tu imati veći obim pokreta. Kako vreme prolazi rad na ovim i okolnim regijama omogućiće bolju kontrolu pokreta u ramenim zglobovima itd.
Na taj način ABR polako gradi uslove za normalnu motoričku funkciju, na zdravim temeljima, a ne kroz kompenzaciju.

Nadam se da će vam ovo pomoći da shvatite razliku između uvežbavanja i izgradnje motoričke funkcije.

Pozdrav svima!

Vladimir

Očekivanja vs Realnost

2011-03-26T17:57:00.000-07:00

Cilj ovog teksta, kao i svih prethodnih, jeste da Vama, roditeljima, približi proces rehabilitacije. Možete se zapitati zbog čega toliko insistiram da roditelji uđu toliko duboko u poznavanje “materije” kad je sve što vas zanima konkretan napredak i poboljšanja koja se mogu videti kod vaše dece.

Za ovakav moj stav postoji više razloga.

Prvi razlog je taj što je proces rehabilitacije dugotrajan, maratonski proces. Poznavanje procesa rehabilitacije omogućava da steknete veru da idete u pravom smeru, da se naoružate strpljenjem i motivacijom, da na vas nemaju uticaj osobe spolja koje vam sugerišu da li jeste ili niste na dobrom putu. Iskreno verujem da je učenje i saznavanje o ovom procesu jedan od najbitnijih faktora za uspeh. Prepoznavanje promena strukture tela koje se dešavaju ili treba da dođu u sledećem koraku, upravo zavisi od toga koliko ste informacija upili i obradili.

Posmatranje procesa rehabilitacije po principu pedalj po pedalj ili milimetar po milimetar naspram posmatranja motoričkih prekretnica.

U klasičnom medicinskom sistemu roditelji su naučeni da prate velike motorne prekretnice. Stalno se govori o uspostavljanju funkcija i sposobnosti deteta da uradi ovo ili ono, ali se skoro uopšte ne govori o tome koji preduslovi moraju da postoje u strukturi tela da bi dete moglo da dostigne te motoričke funkcije i da ovlada njima. Naglasak je na uvežbavanju kontrole glave, okretanja sa leđa na stomak i obrnuto itd. To su motoričke prekretnice. Međutim, nema temeljne analize strukture tela i kako njen loš kvalitet sprečava dete da dođe do neke motoričke funkcije. Naravno, svestan sam da roditelje pre svega zanima i da je za njih najvažnije kada će dete da uradi nešto “konkretno”. Međutim, istina je da je kod neke dece, zavisno od stepena oštećenja, to put od hiljadu kilometara. Zašto vam ovo govorim? Zato što želim da shvatite jednu stvar. Obim problema koji postoji kod vaše dece može biti daleko veći nego što ste ikada zamišljali.

Elementi mehanike tela koji nedostaju da bi dete moglo da izvrši neku konkretnu motoričku aktivnost su brojni. Dete jednostavno ne može i neće uspeti da osvoji novu motoričku aktivnost dok se za to ne stvore uslovi u strukturi tela.

Da biste lakše shvatili o čemu pričam pokušaću da napravim paralelu. Zamislite da svakih 5 cm, recimo od 0 do 5 i od 5 do 10 cm predstavljaju put do osvajanja novih “konkretnih” motornih funkcija. Recimo, 0 neka predstavlja nemogućnost deteta da se okreće sa leđa na stomak, a 5 neka bude tačka u kojoj dete dobija sposobnost da uradi ovu motoričku funkciju na normalan i zdrav način. Problem je što roditelji često vide samo 0 i 5, ali ne vide sve ove male podeoke na lenjiru, ne vide sve ove male promene u strukturi tela. Treba shvatiti i biti svestan da je svaki ovaj mali podeok zapravo preduslov ili gradivni element koji je neophodno popraviti u strukturi tela kako bi se došlo od 0 do 5. Ono što sam do sada mogao da uvidim iz iskustva, radeći sa porodicama, to je da roditelji koji se upuste u proces učenja, zapravo sve više uviđaju ove podeoke kako vreme primene same metode odmiče. Oni su, takođe, i mnogo zadovoljniji, jer im postaje jasno na koji način promene dolaze, kako utiču na pojavu motoričkih funkcija i počinju da viđaju ono što prvo mora da se desi kako bi dete moglo postići konkretnu motoričku funkciju, kao što smo i govorili.

Ako roditelji ne vide ništa osim 0 i 5, to značajno utiče na njih u smislu demotivacije, jer oni u suštini ne vide promene, tj. propuštaju ih i naravno imaju osećaj da nisu na pravom putu, sumnjaju itd. Takođe, veliki problem nastaje kod dece kod kojih je kvalitet strukture tela na jako niskom nivou i koja su u vrlo lošem stanju. Ova deca u smislu kvaliteta strukture ne počinju od 0 koju vidite na lenjiru, nego su negde u minusu. To znači da promene koje moraju da se dese u strukturi tela, a koje će dovesti do prvih naznaka bolje upotrebe motorike, moraju biti toliko velike da je za to potrebno mnogo rada i mnogo vremena. Upravo ovi roditelji treba najviše da uče i pitaju čim vide male promene na telu deteta, kako bismo im dali povratnu informaciju, objasnili šta se dešava i kako će to doprineti daljem napretku, šta dalje treba da se promeni. Ako to ne urade, oni ne vide da se promene dešavaju i polako gube motivaciju.

U prilog tome, bitno je istaći da pojava neke motoričke funkcije često iziskuje veliki broj radnih sati, ne samo u jednoj regiji, već u više regija širom tela. Na primer, dete koje ima lošu kontrolu glave može imati taj problem zbog loše strukture u mnogim regijama. Nabrojaću samo neke kako biste imali u vidu koliko rada i koji obim popravki mora da se izvrši u strukturama tela da bi kontrola glave dostigla normalan nivo.

Kontrola glave neće biti potpuna i normalna ako postoji problem u regijama prednje, zadnje i bočnih strana vrata; zatim pod usta; kao i divizija koja razdvaja vilicu od lobanje, a da one nisu dovoljno izdiferencirane; ako mastoidni nastavci (kosti iza ušiju) nisu dovoljno segmentirani, potiljačna kost, vratni pršljenovi itd.

Ovim želim da pokažem da je često obim posla koji treba uraditi značajan, jer puna kontrola motorne funkcije ne može doći preko noći.

Zbog toga, apelujem na sve roditelje da zovu čim primete nešto, a nisu sigurni da li je promena nastupila ili ne. Moram reći da neki roditelji redovno zovu i pitaju za svaki detalj koji primete da se menja na njihovom detetu. Ti roditelji imaju najmanje problema sa motivacijom, jer nakon brojnih objašnjenja shvataju kako promene dolaze i kako se telo menja da bi spremno dočekalo novu motoričku funkciju.

Naravno, treba naglasiti da su neka deca u boljoj poziciji od samoga starta, tako da roditelji ove dece promene uviđaju brže. Svakako da na brzinu pojavljivanja neke motoričke funkcije utiče stepen oštećenja deteta. Na to utiče i broj sati rada na datim regijama. Više radnih sati znači i brže promene. Sve ovo treba uračunati u jednačinu kada se govori o brzini promena koje roditelji očekuju.

Da sumiramo:

1. Promena pogleda na rehabilitaciju - umesto motornih funkcija, prvo gledajte promene u strukturi, jer se one prve javljaju.

2. Dobijanje realnije slike o problemima vašeg deteta, realna očekivanja - primećivanjem promena koje se dešavaju na telu deteta (korak po korak), shvatićete koliko je vremena i koliki je broj pojedinačnih promena potrebno da bi se došlo do motoričke funkcije.

3. Učenje - shvatanje promena - vera i motivacija.

Nadam se da je ovaj tekst pomogao da dobijete malo kompletniju sliku o procesu koji je pred vama.

U sledećim tekstovima ići ću detaljnije u biomehaniku kako bih vam dao još informacija koje će omogućiti nadogradnju znanja.

Pozdrav svima!

Segmentacija tela-dodatak

2010-11-16T16:55:00.000-08:00

Iako sam pisao o segmentaciji u postu o fascijama, ovde želim da ponovim neke stvari kako bi vam bilo lakše da pratite o čemu se radi u prethodnom postu : )

Zapravo, kod dece sa motoričkim problemima (kod dece sa cerebralnom paralizom je najuočljivije) fascije su oštećene na način da su se "skupile" ili "zbrčkale". Recimo, fascija grudnog koša je ušla na "teritoriju" fascije stomaka ili je fascija stomaka ušla na teritoriju fascije karlice itd.

Zbog ovoga, nezavisna pokretljivost jednog dela tela od drugog je onemogućena (naravno, kod svakog deteta je segmentacija ugrožena u drugačijem stepenu i kod jednog deteta lošija je segmentacija između, recimo, glave i trupa, kod nekoga je, recimo, između trupa i karlice).

Fascije se jednostavno preklapaju umesto da imaju svoj "reon", tj. "svoje polje" (to možete videti u postu o fascijama, slika - segmentacija tela).
Na slici možete videti granicu svake fascije, tj. "šavove". Zahvaljujući ovim šavovima svaka fascija, normalno, ima svoj "reon", i da kažem slikovito, "ne meša se u rad" susednih fascija.

Zbog svega ovoga možete videti da se deca sa cerebralnom paralizom okreću u "bloku", tj. nema nezavisne pokretljivosti glave od trupa ili kičme od karlice itd. Naravno, ovo ne treba shvatiti bukvalno. Stepen nedostatka segmentacije delova tela jednih od drugih može da varira od slučaja do slučaja.

Želim da istaknem da je bitno shvatiti da se ovaj problem loše segmentacije javlja kod svih osoba sa motoričkim problemima. U tu grupu možemo staviti čak i relativno zdrave osobe koje imaju probleme sa kičmom. Recimo, osobe sa lošom posturom, kifozom (grbljenje), skoliozom (kada gledate otpozadi kičma se krivi u slovo "S" ), zatim osobe sa daunovim sindromom, autizmom, čak i hiperaktivnu decu.

Često kao primere navodim decu sa cerebralnom paralizom, jer su kod njih ovi, kao i mnogi drugi problemi, najuočljiviji, a sve zbog toga što je i stepen oštećenja najveći.

Stvar je u tome što oštećenje fascija kod osoba sa cerebralnom paralizom može ići i do 90 %, pa sve ono što "fali", u biomehaničkom smislu, može se lakše uočiti. Kod drugih bolesti i stanja, oštećenje fascija ne ide do tog procenta. Zanimljivosti radi, kod relativno zdravih osoba sa bolovima kičme oštećenje fascija, u najgorem slučaju, ide do 10%.

Treba reći da ABR, primenom tehnike, nastoji da povrati izgubljeni kvalitet i karakteristike fascija, kako bi omogućio poboljšanje funkcije, tj.motorike tela.

Biomehaničke faze funkcionalnog napretka

2010-11-16T16:49:00.000-08:00

Primenom ABR tehnike na određenoj telesnoj regiji dolazi do poboljšanja koja se javljaju uvek istim redosledom. Ali, pre nego što dođe do poboljšanja same funkcije, prvo nastaju promene strukture tela. Nakon toga, faze poboljšanja strukture tela pretapaju se u mala poboljšanja funkcije. Kada se struktura još malo popravi, malo po malo, i to poboljšanje se pretvori u funkcionalni napredak.

1. Prvo dolazi do poboljšanja tonusa čitave regije

2. Zatim do povećanja volumena i veličine čitave regije

3. A sve se ovo dalje pretvara u opšte poboljšanje strukture tela

Poboljšavaju se odnosi između elemenata telesne regije. Recimo, rebra se postavljaju u bolje pozicije jedno u odnosu na drugo, što omogućava normalniju poziciju mišića i mekih tkiva i njihovu bolju funkciju.
Takođe, dolazi do poboljšanja metabolizma u tkivima i unapređenja kvaliteta tkiva. Može se zapaziti da na mestu primene ABR tehnike, potkožna tkiva postaju deblja, koža prokrvljenija, jedra. Ishrana tkiva je bolja.

4. Na kraju, sva ova poboljšanja strukture tela automatski se pretvaraju u poboljšanje funkcije.

Na početku primene ABR tehnike na određenoj regiji dolazi do smanjenja rigiditeta, spasticiteta i nevoljnih pokreta (zavisno od tipa mišićno-skeletnog disbalansa).

To dalje vodi do veće nezavisne pokretljivosti između segmenata tela (segmentacija). Ovde se misli na vraćanje pasivne pokretljivosti, a ne na aktivnu kontrolu pokreta.

Recimo, ako postavite dete u ležeći položaj na leđa i pokušate da mu okrenete glavu u stranu, možete proveriti koliko se glava kreće nezavisno od trupa.

Treba reći da se prvo vraća pasivna rotaciona pokretljivost, zatim pasivna prednje-zadnja pokretljivost i na kraju bočna, tj. lateralna pokretljivosti.

Posle toga ide faza statičke stabilnosti, odnosno sposobnost deteta da održi položaj koristeći kontra-balans.
Recimo, ako je dete u četvoronožnom položaju, ako pokušamo blago da ga gurnemo, dete će u ovoj fazi koristiti kontra-balans da se održi u ovom položaju, a neće koristiti samo tonus mišića i udrveniti se.

(Mali eksperiment će vam pomoći da lakše shvatite o čemu pričam. Stanite u klečeći položaj i probajte da se skroz ukočite, udrvenite, stegnete sve mišiće i onda recite nekom da vas gurne iz tog položaja. Vrlo je bitno da u trenutku kad vas neko gurne ne opuštate mišiće, već da sve vreme ostanete stegnuti. Ako vas dovoljno jako gurnu pašćete kao klada, kao jedan blok. To je ono što se dešava deci sa CP-om kada nemaju sposobnost kontra-balansa. Sad probajte sve to isto, samo nemojte da se krutite, već budite prirodni. Ono što će se desiti kad vas gurnu jeste da ćete koristiti susedne delove tela koji su pokretni da biste održali balans i da ne biste pali. Ovo smete da probate kod kuće... :) )

Tek nakon svega ovoga dolazi dinamička stabilnost, odnosno sposobnost deteta da vrši pokret i održava stabilnost kontra-balansom u isto vreme.

Šta se dešava posle moždanog oštećenja?-Kaskadni Proces

2010-11-06T18:48:00.000-07:00

NAPOMENA: Slike na kojima je tekst suviše sitan možete uvećati klikom na njih!

NAPOMENA: Objavljeni su prvi postovi na stranici Leonidov blog!

Nakon moždanog oštećenja dolazi do pada tonusa svih fascija, a posebno visceralnih fascija (to su fascije koje oblažu unutrašnje organe i zidove telesnih šupljina, npr. grudna šupljina). Visceralne fascije su najdublje fascije u telu i one pružaju potporu svim slojevima koji se nalaze iznad nje, a to su: kosti, mišići, salo, potkožna tkiva i koža.

ABR objašnjava moždano oštećenje kao "zemljotres" koji je pogodio telo, pa se sve strukture tela (mišići, kosti, meka tkiva) pomere i izgube svoje normalne pozicije i odnose.

Šematski prikaz slojeva tela

Na ovoj slici možete videti "središte", tj. visceralne fascije koje svojim tonusom bukvalno guraju u polje ostale strukture koje se nalaze iznad i na taj način održavaju normalne pozicije svih ovih slojeva.

- Unutrašnji kolaps

Kada dođe do pada tonusa ovih fascija, tj. "središta", one više nisu u stanju da pruže podršku ovim slojevima koji se nalaze iznad. Pad tonusa visceralnih fascija naziva se "unutrašnji kolaps".

- Spoljašnji kolaps

Pošto fascije više ne pružaju potporu višim slojevima, onda i oni počinju da se urušavaju, a tu se posebno izdvaja pomeranje i rotacija kostiju.

"Unutrašnji kolaps" dovodi do "spoljašnjeg kolapsa".

- Promena u razdaljini mesta na kojima se pripajaju mišići

Pogledajte sliku na kojoj su rebra.

Treba zapaziti da između rebara postoji određeni razmak.

Pogledajte sliku običnih mišića.

Možete videti da mišić ima uglavnom dva kraja uz pomoć kojih se pripaja na kostima.

Sad zamislite međurebarni mišić koji se pripaja između dva rebra. Jedan pripoj na jednom rebru, a drugi na rebru ispod njega. Sve što taj mišić treba da radi jeste da se izduži prilikom udaha i da se skupi (skrati) prilikom izdaha. Mišići mogu normalno da se izduže i skrate kada su kosti u normalnim odnosima (u ovom primeru kada je razmak između dva rebra normalan). Kosti će biti u normalnim odnosima ako imaju potporu fascija koje se nalaze ispod (potpora "središta"). Pošto je tonus fascija pao, kosti su počele da se pomeraju i rotiraju i izgubile normalne pozicije. A pošto se mišići pripajaju svojim pripojima za kosti, onda će se i sami mišići pomeriti. Recimo, ako se smanji prostor između dva rebra, pripoji mišića če se približiti. Ako se rebra pomere levo ili desno, ponovo će se promeniti razdaljina između tačaka pripoja mišića, a promeniće se i pravac prostiranja čitavog mišića.

Zbog ovih pomeranja kostiju i mišića normalan rad mišića je onemogućen, a samim tim, onemogućeno je i izvođenje normalnih pokreta.

Ova slika daje dobru ideju o tome kako telo izgleda kada su fascije zdrave i kada obavljaju svoju potpornu ulogu. Telo ima normalne proporcije i veličinu (leva slika).

Kada dođe do pada tonusa fascija, telo kao da se "izduva" (desna slika).
Smanje se volumen i veličina grudnog koša i stomaka, kao i volumen i veličina karlice.

Kao posledica svega ovoga, javlja se kompresivna slabost (o kojoj je bilo reči u jednom od prethodnih tekstova).

Vladimir

Kojim tkivima se ABR direktno obraća?

2010-11-02T15:52:00.000-07:00

FASCIJE

Fascije su, u medicini, odavno poznate i svrstane su u red vezivnih tkiva, međutim treba reći da im nikada nije pridavana velika važnost, što govori o tome da ova tkiva nisu dovoljno i podrobno ispitana i istražena.

Ako uzmete savremene anatomske udžbenike, naći ćete vrlo malo ili ništa o fascijama. Prilikom seciranja i istraživanja anatomije ljudskog tela, fascije su skidane i ljuštene kako bi se videla "prava tkiva", kao što su mišići, unutrašnji organi, pa čak i kosti.

Tek u poslednjih deset godina, istraživači sa raznih strana sveta počeli su da ispituju karakteristike i funkcije ovih tkiva. U medicini, tačnije u oblasti manuelne terapije, otvorena je jedna posebna grana koja se naziva "Teorije o fascijama".

Svake druge godine organizuje se svetska konferencija o fascijama kako bi se stručnjaci iz ove oblasti sreli na jednom mestu i podelili sa svima šta su novo otkrili na ovom polju.

Slika uzeta iz knjige Anatomy Trains--,Tomasa Majersa

KARAKTERISTIKE

- Fascije su vezivna tkiva koja obavijaju unutrašnje organe, mišiće, kosti, krvne sudove i nerve i drže ih na okupu. Ponašaju se kao mreža.

- Fascije, u vidu neprekidnog pokrivača, prekrivaju čitavo telo od glave do vrhova prstiju na nogama.

Fascije povezuju strukture telesnog segmenta u celinu (drže ih na okupu).

Povezanost grudne i stomačne fascije što pokazuje da su fascije neprekidan omotač koji se prostire kroz čitavo telo.

Ove slike su isečak iz serijala "Somanautics" Gila Hedlija,koji vrši disekcije po slojevima kako bi se očuvala celovitost fascija. Više o tome možete saznati na vebstranici Gila Hedlija: http://www.gilhedley.com

- Fascije su pod kontrolom autonomnog nervnog sistema.

To znači da fascije ne možemo kontrolisati svojom voljom kao što možemo mišiće.

- Postoje površinske, duboke i visceralne fascije.

Površinske fascije povezuju kožu i slojeve potkožnih tkiva.

Duboke fascije oblažu kosti, mišiće, krvne sudove i nerve. Ulaze u sastav zglobnih čahura (unutar svakog zgloba nalazi se zglobna kapsula, recimo u kolenom ili zglobu kuka), tetiva, ligamenata.

Visceralne fascije predstavljaju najdublji sloj fascija u telu i one oblažu unutrašnje organe i zidove velikih telesnih šupljina, kao što su: grudna, stomačna šupljina itd.

- Reaguju na spoljašnji biomehanički podražaj u vidu remodelovanja (reaguju na pritisak spolja, tako što vremenom se razvijaju i jačaju).

Ova karakteristika fascija je od velikog značaja za ABR.

U fascijama se nalaze četiri vrste mehanoreceptora koji su osetljivi na različite vrste pritiska. Delovanjem na ove mehanoreceptore, uzlazni signali putuju do mozga. Mozak, zatim, pokreće proces prilagođavanja tkiva novonastalim uslovima. Dolazi do stimulacije fibroblasta (ćelije koje proizvode kolagen) koji se nalaze u samim fascijama. A dolazi do proizvodnje kolagena. Vremenom ovo dovodi do jačanja samih fascija.

Da bi bilo jasnije pokušaću da objasnim ovaj proces.

Ako počnete da dižete tegove, u početku ćete, recimo, moći da podignete teg od 5 kg 5 puta. Nakon tog napora informacija o tom naporu ide iz mišića u mozak. Mozak biva obavešten da je mišić napornije radio nego uobičajeno.
Mozak tada kaže: "moram da učinim nešto da bih mišić pripremio za slučaj da sledeći put mora opet da diže teg od 5 kg 5 puta". Zbog toga mozak šalje informaciju u mišić da započne proces proizvodnje mišićnih ćelija i na taj način mozak će ojačati mišić.
Sledeći put kada osoba bude podizala teg od 5 kg 5 puta, učiniće to sa manje napora, jer je mišić jači pa mora da utroši manje napora da bi izveo isti rad. Ako sledeći put podignete teg od 5 kg 10 puta, mozak će opet pokrenuti proces da ojača mišić i da ga prilagodi novim uslovima. Ista je priča i u suprotnom smeru.
Ako mišić duži vremenski period ne bude obavljao nikakav teži rad, mozak će pokrenuti proces u kojem će razgraditi mišić i vratiti ga u prethodno stanje.
Zašto se to dešava? Zato što mozak ima ulogu da naše telo uvek prilagođava zahtevima okoline, kakvi god oni bili.
Ako su pojačani zahtevi, mozak će raditi na tome da telo prilagodi tim uslovima, a isto tako ako su uslovi okoline postali manje zahtevni, mozak će opet prilagoditi telo i tim uslovima. Zašto? Naše telo je zapravo sistem koji pokušava da radi sa što manjim utroškom energije - energetski efikasan sistem (pokušava da troši tačno koliko mu je potrebno), npr. zamislite da bodi-bilder prestane da vežba (nema više napora), a mišići se ne razgrade, već ostanu isti! To bi bilo jako neefikasno, jer su mišići užasno "skupi" za održavanje. Njihov metabolizam troši puno energije, jer se obavlja naporan rad, s toga sve dok su potrebni, mozak će mišiće držati u stanju da obave taj rad sa manje napora.
Međutim, onog trenutka kada uslovi sredine postanu manje zahtevni, mozak će mišiće pokušati da vrati u prethodno stanje kako bi telo poštedeo velikog utroška energije, samo radi održavanja napumpanih mišića.

Na potpuno istom principu rade i fascije. Ako se stimulišu spolja pritiskom (kao teg za mišiće), mozak će pokrenuti proces u kojem će jačati fascije da bi svaki sledeći put mnogo lakše podnele opterećenje (spoljašnji pritisak). Vremenom će doći do remodelovanja i preoblikovanja fascija.

- Imaju ulogu u potpori tela.

Prema klasičnom shvatanju medicine, mišići i kosti su najodgovorniji za nošenje tereta tela i funkcionisanje lokomotornog sistema.
Nasuprot tome, istraživanja su pokazala da veoma veliku ulogu u nošenju tereta tela igraju upravo fascije.

U stvarnosti, kosti, mišići i fascije zajedničkim delovanjem obezbeđuju potporu strukturama tela.
Međutim, fascije u nošenju tereta tela učestvuju sa više od 70%, dok mišići zajedno sa kostima obavljaju ovu funkciju u iznosu do 30%.

U prilog tome ide i činjenica da mišići i kosti zajedno sa mekim tkivima zauzimaju 30% zapremine tela.


Mišići,kosti i meka tkiva-zauzimaju samo 30% zapremine tela

Postavlja se logično pitanje: zašto se očekuje od tako male zapremine ovih struktura da nose čitav teret tela (stav zvanične medicine)?

Nasuprot ovome nalazi se činjenica da je unutrašnjost ispunjena unutrašnjim organima koji su obavijeni mrežom fascija i koje omogućavaju da organi u telesnim dupljama stoje svaki na svom mestu. Kada fascija ne bi bilo, recimo, u stomačnoj i grudnoj duplji, organi bi jednostavno pali i pomerali se u telesnim dupljama.

Fascije sa unutrašnjim organima pružaju isitnsku podršku telu i zauzimaju 70% zapremine tela

Fascije svojom napetošću drže strukture tela u normalnim proporcijama. Logika nalaže da je 70% "unutrašnje", popunjene strukture pravi nosilac tereta tela.

Da bi bilo jasnije slikovito ću to objasniti.

ABR ističe drugačiju ulogu "običnih", skeletnih mišića od uloge fascija.

Zamislite da je ljudsko telo automobil. Fascije bi bile "amortizeri" tog automobila, odnosno one bi nosile najveći deo tereta tela. Obični mišići bi bili volan tog automobila, odnosno oni su zaduženi za upravljanje telom (pokret i ravnoteža).
Kada automobil ostane bez amortizera (fascije su oštećene), onda dete mora da podigne auto (svoje telo) običnim mišićima, a u isto vreme mora da upravlja volanom (pokretom i ravnotežom).
To je ono što se dešava kod CP dece i druge dece sa problemima motorike. Obični mišići pokušavaju, koliko god mogu, da preuzmu funkciju fascija i zbog toga je kretanje neefikasno, pokreti nisu glatki, ravnoteža je loša (obični mišići preuzimaju funkciju koja im nije namenjena u normalnim okolnostima) itd.
Kod neke dece su oštećenja fascija toliko velika da nije moguće napraviti kompenzacije mišićima i ta deca ne mogu da napreduju u smislu uspravljanja.


Model-razlika u ulogama koju imaju "obični mišići" i fascije

- Imaju ulogu u segmentaciji tela.

Šta podrazumeva segmentacija?

Pravilna segmentacija tela podrazumeva da svaki segment tela možemo pokretati nezavisno od nekog drugog dela tela.
Npr. vilicu nezavisno od lobanje, glavu i vrat nezavisno od trupa, trup nezavisno od karlice, ruke nezavisno od trupa itd.


Slika uzeta iz knjige Endless Web (Beskrajna mreža), autora Dr. R.Luisa Šulca i Rozmari Fajtiz

Ovi šavovi omogućavaju da se delovi tela koji su ograničeni jednim šavom pokreću odvojeno od susednog segmenta.
Ne zaboravite da su fascije u stvari jedna velika fascija i da je ona neprekidan omotač. Zbog toga, kada dođe do pada tonusa fascija, ovi šavovi se gube i ovaj neprekidan omotač postaje jedna velika fascija koja pretvara celo telo u jedan segment, jedan blok. Naravno, ja opisujem najgori mogući scenario. U stvarnosti, ovi šavovi su poremećeni i izgubljeni u manjoj ili većoj meri, pa su neki segmenti tela pokretljiviji od drugih. Međutim, generalno, dolazi do fuzionisanja fascija, a nezavisna pokretljivost određenih delova tela u odnosu na neke druge delove tela postaje nemoguća.

Kod dece sa CP-om i drugim poremećajima motorike upravo je to jedan od glavnih problema. Mnogi roditelji dece sa CP-om zapazili su da se njihova deca okreću u "bloku", tj. da prilikom okretanja sa leđa na stomak nema odvojenog pokreta glave od trupa i odvojenog pokreta trupa od karlice, već dete izgleda kao "daska" koja se prevrće.

Isti problem se javlja kada dete pokušate da gurnete iz sedećeg položaja u stranu. Nema dovoljnog bočnog savijanja u kičmenom stubu, pa dete pada na stranu kao da je čunj (pogledaj slike).

Ovde se radi o nedostatku segmentacije između kičmenih pšljenova. Oni su fuzionisani i nasađeni jedan na drugi. Između njih nedostaje normalan razmak (prostor), pa tako nije moguće izvršiti pokret savijanja kičmenog stuba u stranu, već se dete naginje kao da je "progutalo motku". Tokom čitavog guranja na stranu kičmeni stub deteta je nepokretan, sabijen i prav. Karlica se odiže od podloge, što se kod zdravog deteta ne dešava. Probajte da se savijete bočno i videćete da to možete učiniti, a da vam pri tom karlica ostane na podlozi, ili ćete morati da je odignete malo od podloge na kojoj sedite, ali tek pri kraju pokreta.

Vladimir

Kompresivna slabost

2010-10-31T16:27:00.000-07:00

- Sarađujući sa ocem, Leonid je prisustvovao velikom broju pregleda koje je njegov otac obavio, da bi kasnije i sam počeo da ih obavlja.

- U svom radu susretao se sa sve većim brojem pacijenata sa cerebralnom paralizom i zapazio je da se kod svih mogu naći zajedničke strukturalne karakteristike.

- Svi pacijenti su imali smanjen volumen grudnog koša i vrlo savitljiv grudni koš, koji se ugibao pod pritiskom spolja ili pod sopstvenom težinom. Stomak je bio smanjenog volumena ili ispadao napolje.

- Zapazio je da strukture grudnog koša u vertikalnom položaju upadaju u strukture stomaka kao zgrada koja se ruši peti na četvrti, četvrti na treći itd. – EFEKAT TELESKOPA.


Kompresivna slabost- dečak star 5 godina

Kod ovog dečaka može se videti kolaps i ugibanje grudnog koša pod sopstvenom težinom. Struktura grudnog koša nije u stanju da nosi sopstveni teret, pa tako ne može ni da pruža podršku susednim delovima tela. Smanjen je volumen (zapremina) grudnog koša.


Kompresivna slabost- dečak star 8 godina

Kod ovog dečaka se, takođe, vidi kolaps strukture grudnog koša i stomaka. Grudni koš se ugiba pod sopstvenom težinom, a stomak se širi u stranu i ispada prema napred.

Kod zdrave dece, između rebara i karlice, postoji prostor koji je debljine 3-4 prsta.

(To možete probati i na sebi i to tako što ćete spojene prste jedne ruke staviti na struk sa strane. Tako ćete ustanoviti postojanje prostora između poslednjeg rebra i karlice).

Kod dece sa CP-om i drugim motoričkim problemima, taj prostor je ili smanjen ili se potpuno gubi. Kod ovog dečaka rebra skoro potpuno leže na karlici.
(EFEKAT TELESKOPA).

Kompresivna slabost-dečak 10 godina star

Ovde se jasno vidi efekat teleskopa, gde strukture grudnog koša padaju na karlicu i "upadaju" u strukture stomaka. Pošto ne postoji stabilnost i snaga struktura centralnih delova tela (glava, vrat, grudni koš, stomak i karlica), nije za očekivati da dete može da kontroliše periferne delove tela, kao što su ruke i noge. Stabilnost mora da postoji u centralnim delovima tela, da bi bilo moguće kontrolisati ruke i noge. To je načelo normalnog motoričkog razvoja od centra ka periferiji i od glave ka peti.

Kompresivna slabost-devojčica stara 12 godina

Ovde se lepo može videti efekat teleskopa - smanjen prostor između grudnog koša i karlice.
Činjenica da ispitivač, bez napora, može ovoliko da ugura prste u strukturu stomaka, govori o smanjenom kvalitetu svih slojeva tkiva (mišića, mekih tkiva i kože), kao i o drastično smanjenoj zapremini (volumenu) stomaka. Stomak skoro da ne postoji, a jasno se vidi kolaps grudnog koša. Karlica je zabačena unazad što onemogućava sedenje na samoj zadnjici, već je u sedenje uključen i donji deo leđa.

Treba reći da su slike namerno poređane hronološkim redosledom, od najmlađeg do najstarijeg deteta kako bi se istaklo da KOMPRESIVNU SLABOST DETE NE MOŽE DA PRERASTE! Naprotiv, što je dete starije, centralni delovi tela ostaju slabi, dete raste, postaje masivnije, ruke i noge postaju duže i detetu je sve teže i teže da nosi sopstvenu težinu. Takođe, nema razlike da li se radi o dečaku ili devojčici.

Nasuprot kompresivne slabosti, kod zdrave dece prisutna je kompresivna snaga strukture tela bez obzira na godine, pol i rasu.

Kompresivna snaga-prevremeno rođeno dete, 7 meseci staro

Na ovoj slici može se videti da nema kolapsa grudnog koša ni stomaka, iako se radi o prevremeno rođenom detetu (zdravo dete). U sedećem položaju nema propadanja struktura jedne na drugu, niti ugibanja grudnog koša i stomaka.

Čak i kad ispitivač osloni dete celom njegovom težinom na svoju ruku, nema ugibanja grudnog koša i stomaka, čak i ako se radi o prevremeno rođenom detetu.

Kompresivna snaga-devojčica stara 9 godina

Ovde vidite zdravu devojčicu čije strukture tela drže sopstveni teret i otporne su na pritisak spolja.

I u horizontalnom položaju, pod dodatnim pitiskom spolja, strukture zdrave osobe su inkompresibilne, tj. ne mogu se sabiti.

Razlika je očigledna: inkompresibilnost grudnog koša naspram kompletnog kolapsa grudnog koša i izgubljenog volumena stomaka.

- Može se zaključiti da grudni koš zdravog deteta ne propada pod sopstvenim pritiskom i otporan je na spoljašnji pritisak. KOMPRESIVNA SNAGA NASUPROT KOMPRESIVNE SLABOSTI.

- Sa druge strane, kod dece sa CP-om, možemo videti KOMPRESIVNU SLABOST NASUPROT KOMPRESIVNE SNAGE.

- Ova razlika između struktura tela CP dece (kao i dece sa drugim problemima: skolioza, kifoza, daunov sindrom, retov sindrom, autizam, hiperaktivnost itd.) i zdrave dece, nametnula je pitanje – šta je potrebno uraditi da bi se došlo od kompresivne slabosti do kompresivne snage?

- S aspekta biomehanike prirodan odgovor na to pitanje je – jačanjem struktura tela.

- Sledeće pitanje je bilo – kako ojačati slabe strukture?

- Ovo pitanje je dovelo do pomenutog istraživanja na polju biomehanike, a kasnije i do otkrića kvazi-statičkog principa.

Razvoj ABR-a

2010-10-31T12:01:00.000-07:00

- Leonid Blum, osnivač ABR metode, diplomirao je matematiku 1992. na Univerzitetu Novosibirsk u Rusiji.

- Leonidov otac, koji je fizijatar, tokom svog kliničkog rada, izučavao je biomehaniku ljudskog tela.

- Još kao student, Leonid pokazuje interesovanje za medicinski rad svog oca.

- Po završetku fakulteta započinje svoje prvo istraživanje na polju teorije biomehanike: zanimalo ga je kako spoljašnji biomehanički podražaji utiču na modelovanje mišićno-skeletnog sistema.

- Zajedno sa ocem započinje praktično istraživanje, gde je glavni fokus na spinalnim deformitetima i deformitetima zgloba kuka.

- Cilj oba istraživanja je bio da se pronađe vrsta spoljašnjeg biomehaničkog podražaja koji bi omogućio reverzibilnost, tj. postepeno poboljšanje oformljenih deformiteta mišićno-skeletnog sistema.

- Leonid shvata da, ako želi uspešno da istražuje na polju primenjene biomehanike, mora da kombinuje teorijska saznanja sa praktičnim radom na polju manuelne terapije.

- Zbog toga, on počinje da uči i primenjuje različite vrste manuelnih terapija: manipulativne tehnike, mobilizaciju, osteopatiju, masažu.

- Nakon višegodišnjeg rada otkriva kako da kinetičku energiju pritiska rukom na telo sprovede do dubokih tkiva, a da ga ona apsorbuju i da pri tome ne dođe do rasipanja energije na površinske slojeve tkiva.

- Način izvođenja ovog pritiska nazvao je KVAZI-STATIČKI PRINCIP.

- Zaključuje da je primena kvazi-statičkog principa u manuelnoj terapiji optimalan metod za postizanje reverzibilnog procesa mišićno-skeletnih deformiteta.

- Lični rad sa osobama koje su imale skoliozni i deformitete zgloba kuka donosio je dobre rezultate, što mu je dalo potvrdu efikasnosti kvazi-statičkog principa.

Kako je došao do zaključka da ima dobrih rezultata? – Uvideo je da se na mestu primene tehnike strukture tela menjaju. S obzirom na to da je već dobro poznavao biomehaniku i proporcije ljudskog tela, bio je u stanju da primeti promene na telu. Kako se povećavao broj sati primenjene tehnike na nekoj regiji, u skladu sa tim povećavao se volumen te regije, vraćale su se „normalnije“ proporcije tela, npr. razmak između rebara. Zapazio je da grudni koš, koji je do tada bio smrznut i nepokretan, tokom disanja polako počinje da omekšava i da postaje pokretljiviji. Primetio je da se poboljšava kvalitet kože. Na mestu aplikacije tehnike, koža je postajala deblja, prokvrljenija, manje je proklizavala itd.

- Ohrabren ovim rezultatima počinje da radi sa osobama koje imaju cerebralnu paralizu i koje su doživele moždani udar.

- Vremenom shvata, da bi se postiglo značajnije motorno poboljšanje neophodno je sprovesti veliki broj radnih sati terapije, što je značilo da se on kao pojedinac ne može posveti većem broju pacienata.

- Zbog toga se odlučuje na promenu strategije: prelazi iz pozicije terapeuta, koji sprovodi tretman na pacijentu, u poziciju trenera koji obučava roditelje da sprovode terapiju na svojoj deci.

- - Kvazi-statički princip i obuka roditelja da sprovode terapiju na svojoj deci čine temelj ABR metode.

Šta je ABR?

2010-10-31T11:25:00.000-07:00

-Advanced Biomechanical Rehabilitation (ABR)-Napredna Biomehanička Rehabilitacija.

-ABR je metoda rehabilitacije dece i odraslih sa oštećenjem mozga i mišićno-skeletnog sistema baziran na biomehaničkim principima.

-ABR je neinvazivan metod remodelovanja mekih tkiva i rekonstrukcije mišićno-skeletnog sistema.

-ABR omogućava da se kroz predviđene faze ostvari poboljšanje mišićno-skeletne strukture koje se automatski pretvara u poboljšanje motorne funkcije.

Kako automatski? To znači da se nakon poboljšanja strukture, motorna funkcija poboljšava sama, bez daljeg uplitanja s naše strane i bez potrebe za funkcionalnim treningom, npr. ne moramo učiti dete pokretu.